Привид

Рекли су, имаш проблем, иди тамо, они ће помоћи. Нису помогли, у реду. Нису они криви, једноставно не могу да се носе са мном. Превише је то за њих, а то никада неће признати. Претерују са сујетом, а ипак ће се овог случаја сећати до краја живота.

Па, вратио сам се. На старо. Не могу да кажем да ми је било лоше тамо, али видим да они, поред добре намере, уопште нису имали идеју како да ми помогну. И иако бих се врло радо пожалио, не могу, били су баш љубазни, али је мени мало мука од тога. Од таквих људи и таквог понашања. Од претварања у ко зна шта и бежања од ко зна чега.

Мада, нећу рећи ништа лоше. Ни за њих, ни за њихову установу. Осим да је то само још једна слепа улица у коју сам грешком ушао. Не кајем се, али је била грешка. Није да није.

Опет сам почео да делим људе на оне који су као ја, а таквих је мало, и оне који су „другачији“. По свим основама. Иако су ти други били сасвим у праву што се тиче свих који су повезани са том установом.

Пао сам на обећања и празне приче како је живот тамо савршен. У ствари, изгледао је савршен.

А они који су слични мени су говорили да пробам, да немам шта да изгубим, да ми се можда и свиди тамо. Ето, бар не осећам да сам нешто изгубио или пропустио, осим времена. А истини за вољу, не знам да ли бих имао да радим нешто паметније. Ако ништа друго, бар сам богатији за једно искуство.

Дивим се, не онима који падну на те приче, него онима који успевају да падају на исте неко дуже време. Толико падају да се више и не котирају „ниско“, временом постану „веома урбани“, ван конкуренције.

То не значи да се нисам намучио да одем тамо. Не. Баш сам се исцимао, и звао, и натезао се, и кумио, и молио мислећи да ћу нешто да постигнем одласком. Али је на крају испало да сам се цимао да би неко са стране мислио како је мени добро и како немам никаквих проблема у животу. Због привида.

Баш штета што мене уопште не занима шта неко са стране мисли. И баш штета што нисам отишао тамо да бих пронашао привид. Отишао сам због нечег опипљивог, нечега што би ме променило, а тога тамо нема.

Бојажљиво и некако претерано опрезно сам последњих неколико недеља које сам провео тамо искористио да обиђем све просторије. Чак и оне мрачније, у којима нема светла. Толико сам се упознао са тим здањем и људима који тамо раде да је у мени сваким новим даном јачало осећање среће које никако нисам могао да потиснем, ма колико се трудио. Исто оно осећање које ми је обележило сазнање да постоји могућност да тамо одем, али и сам одлазак тамо. С тим што се тада нисам трудио да га потиснем.

Боравак тамо ми није помогао да решим тај проблем. Ипак, показали су ми како не треба. И како не иде. То је ваљда добро дело. Или само привид.

Сусрет

Време је да се окренем, да погледам иза себе. Знам шта је све остало али ипак волим да видим шта сам и колико сам чега оставио иза себе. Да, оставио. Толико ме занима да сам се скроз окренуо према прошлости. Али нисам стао. И даље се крећем. Истина, полако, исто тако не гледајући у шта следеће улазим, али нема везе. Горе од овога што је иза мене не може да буде. Сваки следећи дан је нова могућност, нова шанса за боље.

Баш сам данас видео претходног себе. Интересантан. Некима можда чак и занимљив. Можда мало луд. А мало више бесан. Ко зна зашто. Није се нешто претерано одушевио кад смо се упознали. Нисмо дуго ни причали, свега пар минута, али видим да му је жао. Жао му је мене, мада га разумем, и мени је жао њега. Њему је жао што гледам у мраку, а мени је жао што га светло заслепљује.

Све ме ово подсећа на неки ривалитет између две филофозије, два начина живота, две школе, два стила. И ма колико вам се свиђало лево или десно, треба признати да и један и други начин имају како своје предности, тако и мане. Било како било, без првог не би било другог, а да нема другог, живот првог би био бесмислен.

Сада други, овај садашњи Ја, не би могао да види где је пређашњи Ја грешио. Не би могао да поправи и исправи неке ствари. Наравно, не треба мењати по сваку цену, можда је онај први и био у праву када су у питању неке ствари. Добре ствари не треба мењати.

Мухамед Али је рекао да човек који у педесетој размишља исто онако као што је то чинио у двадесетој није урадио ништа друго осим што је бацио и упропастио три деценије свог живота. Треба мало размислити о томе.

Слушајући бројеве

Излазим из тунела. Чује се моја омиљена песма. Није битно која је, сигурно не бисте ни разумели зашто баш она. Једноставно, мене мотивише и то је и више него довољан разлог да ме испрати у ринг. Има још пар људи за које знам да су уз мене, али песма се, за разлику од њих чује.

А и у том рингу ме чека неки чудак. Он себе назива шампионом. Да би неко постао шампион, прво мора да схвати да је освајање шампионског појаса лакши део посла. Тежи део и прави шампионски тест је шампионски приступ, сваком мечу, сваком противнику, али и целом животу. Мада, једно му се мора признати. Има публику. Можда и није заслужио све те обожаваоце, али их има у шаци. И они очекују шоу. Нису ни свесни какав шоу их чека. Шоу од некога ко није шоумен. Чак сам сам себи измамио осмех испод ове капуљаче. Ваљда нико није видео.

Не бојим се да неко помисли да сам луд, то већ сви мисле још откад сам изазвао овог чудака. Да, знам да је он својим обожаваоцима оличење нормалног и савременог спортисте, али је за мене чудак. Не подносим ароганцију и надменост. Шоумен? Ко бре он умишља да је?

Пут кроз публику је мучан. Нису баш пријатељски настројени. Уверен сам да ће се то променити, такви су људи данас. Једноставно воле победнике. Полако доспевам у посебно стање ума, као и пред сваки меч. Ипак, чујем неке бројеве. Чујем да нагађују у којој рунди ћу бити нокаутиран. Опет онај осмех. Почињем да се бринем за себе.

Још увек не скидам капуљачу. Мој тим јесте иза мене, али их полако заборављам. И она песма почиње да бледи. Ни лица оних малобројних људи који су уз мене се ускоро нећу сећати. Све је то сада небитно, битно је оно што ме чека у рингу. Осврћем се и покушавам да видим очи некога из публике. Као да сви избегавају поглед очи у очи, то мора да значи нешто. Ипак је оно нагађање страх за свог љубимца.

Кад мало боље размислим, после победе не желим да ме поздрави публика. Не желим да ме прихвате као шампиона. Морао бих да им отпоздравим, а то би било лицемерно и са моје и са њихове стране. Гледаћу да то избегнем по сваку цену. И да, знам да ћу да победим, али то нисам причао новинарима, то је нешто моје. Нешто у шта ме је уверила сва крв и сва зној коју сам пролио док сам се спремао за овај меч. Зато ми ти глупи коментари оног чудака и публике и измаме онај глупи осмех. Поправићу то једног дана. Сада је сасвим небитан.

У рингу сам, поздравио сам се са својим противником. Видим да ме гледа са висине иако сам виши. Сасвим ми одговара то. Враћам се у свој угао, по последњи пут се сећам оних пар лица која то заслужују. Не идем у рат, али је овде све могуће. Чак се ни не бојим, није ми први меч, али је свако од њих, на неки начин, део мог живота.

Поново број. Прва рунда и провера снаге противника. Видим да хоће да уђе у директну борбу, зна да ту немам никакве шансе. А ја, ја се трудим да опонашам Клеја. Чекам прилику, и ту сам и нисам ту. На неки начин, свуда сам по рингу. Видим да је збуњен, очекивао је велику размену удараца. И опет онај осмех. Мислим да почињем да га мрзим.

Чујем да публика негодује, пет рунди је прошло, а ништа спектакуларно нису видели. Ништа осим мог измореног противника који не може да ме нађе у рингу. Свега неколико удараца смо разменили. По први пут у каријери, почињем да слушам публику. И у маси свих тих гласова, учинило ми се да сам чуо неки познат глас. Мало је рећи да ми је било драго. И таман када сам помислио колико је то лепо, уследио је директ, бело пред очима и нокдаун.

Чујем успорено бројање судије, надам се да није одложена рецепција звука. Једва устајем и настављам да плешем по рингу. Не могу да се искључим, стигле су ме неке потиснуте емоције, сад више нисам сигуран у победу.

Изгубио сам појам о времену, још неколико пута сам чуо звоно и ишао до свог угла. Тренера нисам ништа разумео. Није ни било потребе, знао сам да је у протеклим рундама чудак доминирао и да, ако хоћу да победим, морам да га нокаутирам.

Нова рунда почиње, свестан сам да услед удараца слабије видим на лево око. Плешем, и чекам. Почињем да осећам нешто чудно. Као да ми гори кожа. Вратио сам се, поново сам онај стари, и крећем да анализирам његове покрете. Видим да је кренуо са крошеом, измичем се и директом га обарам.

Чекам да устане. Ја први не могу да поверујем да сам му задао такав ударац, могу мислити како је њему. То је тотално нетипично за мене. И сада, уместо да ми свака та секунда буде као година, некако ми брзо пролазе. Сувише брзо, чекам да се пробудим. Као у трансу сам. И даље не устаје. Чујем да сам победио. Да, добили су сензацију. Добили су шоу.

Публика тапше, сада су одушевљени оним што сам приказао. Заборавили су човека којем су сада најпотребнији. Узимам појас, поздрављам се са њим, чуло се моје „Хвала“ из пристојности. Ништа више од тога, излазим из ринга, излазим из хале. Поздрав нису заслужили, на крају крајева, ни то није моја публика. Чак нема ни оног глупог осмеха. Само не могу да сачекам да постанем свестан успеха. Свестан броја један.

Тамо и Овде

Одрастао сам Овде, то није мала ствар. Пуно нас је било и сви смо имали исти поглед. Жеље нам јесу биле различите али је свако од нас желео нешто специјално, нешто посебно. Ретко смо и одлазили одавде, било нам је лепо. Можда нисмо ни знали да може да буде боље. Није ни морало да буде. Бар не тада.

Са првим наученим бројевима су кренуле и прве границе. Били смо Ми Овде и Они Тамо. Углавном је лопта била неко мерило. Све и да није била, морала се знати разлика, кад год би неко старији питао какви смо то Ми а какви су то Они. И иако неке суштинске разлике није ни било, Ми смо били јако поносни што смо Ми, за Њих већ не знам, то место Тамо нам је било нешто страно, а на неки чудан начин и одвратно.

Кренула су и слова, са некима од Њих смо морали да будемо у истој просторији. Ипак, држали смо се заједно. Када смо научили слова, скоро сви су кренули да уче оно што их је „занимало“. Међутим, било је и оних који су све то време слушали гласове који су допирали из слепих улица, па су или одбијали да признају да их нешто занима јер је тако „лакше и боље“ (јер су тако рекли гласови), или су једноставно стајали на пола пута и враћали се уназад.
Чак нисмо ни примећивали ту нову разлику. Још увек смо били ту, на своме, наши. Различити, али опет на неки начин исти. Исте су то приче биле, исти узори. Нико не каже да су били прави или савршени, других једноставно није било.

А онда је дошао дан када је свако морао на неку страну. А могао је и да не оде. То је она опција која не тражи труд, али тражи препуштање, а гласови кажу да је и лакше и боље.

---

Будим се. Само сам ружно сањао. Јесте да ми је Овде постало Тамо, и јесте да све мање виђам неке за које сам до јуче био сигуран да ће бити ту цео живот, али сигуран сам да им је добро. Јуче је био добар дан, мислим да ће и данас бити. Не дам да ме поремети један ружан сан. Нисам носталгичан, гледам напред.

И да, лажем себе.

Идем Тамо, на место које сам некада звао „Овде“. И ништа није другачије. Све је исто. Никада се ништа осим бројева на календару није ни мењало. Иста лица на истим местима, са истим причама. Ништа напред, ништа боље, можда чак и ниже и уназад. А онда на све то и понеки порок. Добро, није ни то за осуду, тешко је. Морам да правдам јер не могу да осуђујем. Нити смем нити желим.

Ипак, једна ствар се променила. Нестали су они погледи, бар у мојим очима. Сада су ту неки мени скроз страни, не разумем ни како а ни одакле су се они створили. Не кажем да су лоши, али мени нису познати. Сваки од тих погледа ме види као странца, а мени чак није ни жао. Жао ми је оних који мисле да је то исправно.

И тако размишљам, можда сам, у ствари, само ја променио поглед. Можда ја нисам у праву. Можда ја превише хоћу. А можда само сањам. Опет.

Славље ради славља

Данас сам видео један интересантан текст на „Монду“. Аутор се у првом делу са сетом пита где је нестао празнични дух и еуфорија која је красила државне празнике, јасно алудирајући на 29. новембар, Дан Републике, присећајући се „клицања Титу и жртвовања прасића и јагњића у славу братства и јединства“.

Напомиње (мада би боље било да опомиње) да се истог дана обављала шаблонска производња будућих грађана те, посебне Републике. Наиме, тог дана су ђаци прваци постајали пионири. Као што сви знамо, имали су и своју заклетву, која је све само не наивна.

Мени, рецимо, није јасно шта има лоше у „непрослављању“ Дана државности Србије на начин на који се Дан Републике прослављао. У време „старе Југославије“, прослављање било ког празника верског карактера није баш било пожељно, а могло би се рећи и да су неки били потискивани новим, „државним“ празницима. Религије „старе Југославије“ није било, али би се могла назвати Титоизам или Југославизам.

И то је у реду са ове тачке гледишта, пошто је нешто касније доказано да религиозни не би могли заједно. Људи су се слагали са тим, барем већина, и то је некако функционисало. Уместо Бога, овог или оног, ту је био Тито, а култова, па њих је и превише, а били су осмишљени по формули која је писана за Трећи Рајх. Пионири, Титова војска, борба за идеју, држава изнад свега, нација изнад свега...

Када су сви увидели да тај Бог у ствари и није Бог, поменути култови су полако престајали да се поштују. Људи су почели да се окрећу верама које су биле скоро заборављене, па су можда мало и претерали у свом веровању. То је било и за очекивати. Пукло је буре барута, али то није поента ове приче.

Поента приче је да сада, када су се традиционалне вере вратиле на позорницу, постаје пожељно и „у тренду“ позивати се на Југославизам и правила која су тада важила.

Свака част свима, али ја не могу да замислим себе да од живог човека себи у глави правим непогрешивог, једног јединог и вечног вођу. Нити га видим тренутно, нити желим да тако нешто постоји. Исто тако не желим милитантно униформисање омладине. То је ван сваке памети, ма колико „симпатично“ и „кул“ деловало данас.

Да, ја сам зли анти-комуниста и против сам вашег самоуправног сна. Сви људи који живе у њој данас имају право да изразе своје националну и верску припадност и ту се управо се у верском делу показује та еуфорија за којом тугују они који призивају нову сиву униформу са петокраком на срцу. Да се разумемо, уопште ми није битно које је боје та петокрака. Кад мало боље размислим, није ни петокрака проблем, али је најзаступљенија, па је добра за пример.

Надам се да ће ускоро престати да се занемарују верски празници. Знам да је „разлог“ (у ствари изговор) за то жеља да се не фаворизује било која верска заједница али...

Ако постоји проблем, треба као друштво да се суочимо са њим, а не да га гурамо под тепих који смо назвали толеранција. Убрзо ће нам постати одвратан, толико да нећемо више моћи ни да ходамо по њему. Па зар се нисмо већ опекли?

Блеф

Нова партија, нов шпил. Помућен ми је разум, више не знам ни која је ово игра, ни шта је њен циљ. Знам само да имам добре карте. Исто тако знам да не смем никоме да их покажем, нико не сме да зна за те карте. Само не знам зашто.

Једноставно, нико не треба да зна за ово дељење. Очекује нас тешка партија, не смемо ни да се погледамо у очи. Покушавамо да сакријемо, не карте, него реакцију на њих. Бесмислено је, унапред се зна како ће протећи ова игра. Унапред се зна ко ће изгубити а ко покупити све чипове.

Осећам да сам на тамној страни, да ме неко зло биће вуче за рукав. Не да ми да одустанем, тера ме на ризик. И иако имам добре карте, ризикујем, хоћу све, хоћу одмах.

Нема чекања, избацујем две карте. Гледам око себе, наспрам мене је прозор, савршено чист. Огледам се у њему и видим себе на раскрсници, на једној страни је рај, на другој пакао. Узимам две нове карте и ледим се од саме помисли да постоји могућност да се ово не заврши добро. Да постоји могућност да изгубим све.

Остаје ми само једна солуција, а то је блефирање. Користим ту реч јер не смем да употребим реч која представља основу блефирања. То је лагање. Ово ми се некако чини као лагање са сврхом, са добром намером. Лаж у служби светлости.

Следи осмех и лежеран став, чак сам и откуцаје срца средио, мислим да контролишем ситуацију. Улог је наравно подигнут, сада је све на преостала два играча. Први одустаје, други прати улог, али сам прилично сигуран да га срећа није послужила при овом дељењу. Једноставно, све има свој крај.

Дошао је и тренутак када све излази на видело. Открива своје карте и видим да је исто тако и он блефирао, или је бар покушавао. Мој је ред, одједном се присећам правила ове игре и видим да у рукама имам савршену комбинацију. Полако их откривам. Нисам сигуран, али ми се чини да сам победио.